Neko još od prvog osnovne zna da će biti režiser, neko već godinama sanja svoj talk show, neko ne zna da li više voli da piše ili montira… A neko bi možda sve to i nešto deseto, što još nije probao.
I znaš šta? Sve je to ok.
Ne moraš u srednjoj školi da imaš jasan plan. Ne moraš imati viziju karijere zalepljenu na zidu. I ne moraš znati odgovor na ono famozno pitanje “šta ćeš biti kad porasteš?”
Srednja škola nije kraj puta, to je početak traganja
Mnogo se očekuje od te četiri godine. Kažu da bi trebalo da formiraš svoj stil, nađeš poziv, prepoznaš svoje talente, pronađeš sebe, izgradiš identitet… I sve to dok ti se menja glas, raspoloženje i muzički ukus svakih deset dana.
Zato je ok ako si pomalo izgubljen, zbunjen ili ako si danas u fazonu “hoću da budem snimatelj”, a sutra te zanima zvuk, pa dan kasnije novinarstvo, a onda oduševiš sebe time kako si osmislio Instagram objavu.
Sve su to znaci da tragaš, a traganje je bolji početak od bilo kakve lažne sigurnosti.
Normalizujmo neodlučnost
Postoji ta tiha panika među tinejdžerima da moraju da znaju šta hoće. I sve to da ih neko drugi ne bi “pretekao”, da ne bi bili u zaostatku… Ali zapravo je sasvim u redu sumnjati, jer kad si neodlučan, to znači da čuješ više stvari u sebi i svemu možeš dati šansu.
Nije poenta da znaš sve sa 15 godina. Poenta je da ne zatvoriš vrata, pre nego što ih uopšte i otvoriš. U tom smislu neodlučnost nije lenjost, to je način da se krećeš kroz mogućnosti.
Upoznaj se kroz kreativnost
Nema boljeg načina da saznaš šta ti leži od isprobavanja. Napiši tekst i daj nekome da ga pročita naglas. Da li ti se dopada? Ako ne, da li znaš tačno šta bi promenio?
Ohrabri se, uzmi mikrofon i zapevaj. Osluškuj kako se osećaš u tim momentima.
Pokušaj da montiraš video, možda se toliko uneseš u proces da nećeš ni primetiti da je prošlo četiri sata.
U školi poput Artimedije, taj osećaj se stalno testira. Nisi prinuđen da odlučiš odmah. Nisi gurnut u jedan pravac sa kojeg ne smeš da skreneš. Imaš prostor da pišeš, snimaš, igraš se formatima i prepoznaješ i svoje i tuđe reakcije.
I možda baš tako, kad najmanje očekuješ, shvatiš šta je najbolje za tebe. A ako ne shvatiš, nastavi da istražuješ. I jedno i drugo je uspeh.
Nisi neozbiljan ako promeniš mišljenje
Svet se menja iz dana u dan, a ti? Ti si deo tog sveta, pa zašto onda i ti ne bi imao pravo da se menjaš?
Ono što si želeo u osmom razredu, ne mora ostati tvoj izbor do kraja. To ne znači da si neodgovoran, već da si prisutan u sopstvenom razvoju. Biti dosledan sebi ne znači da nikada ništa ne promeniš, nego da pratiš sebe dok se menjaš.
Šta ako ti se čini da ništa nije sasvim za tebe?
Postoji još jedna zamka. Može se desiti da se osećaš kao da te ništa ne ispunjava do kraja. Kao da je svaki put zamalo “to, to, ali opet ne sasvim” i to ume da frustrira.
Međutim, to ne znači da nemaš poziv. Možda to samo znači da tvoj poziv nije jedna stvar i da si ti neko ko spaja oblasti, ko ne voli da se uklopi u kalup, nego da osmisli sopstvenu formu. Možda te zanimaju i pisanje i slika i zvuk, a sve to zajedno ima smisla.
Kreativne industrije su upravo mesto fluidnosti, gde možeš spajati različite vrste kreativnosti i umetnosti, “šetati” kroz iste i možda baš tu pronađeš sebe.
Na kraju krajeva, to je tvoj put
Imaš pravo da još ne znaš, da istražuješ i menjaš se. Ono što je važno je da si u okruženju koje ti to dozvoljava. Tamo gde se ne očekuje savršen odgovor, već iskreno traganje i gde je ok biti u ”procesu”, jer proces se zapravo nikada ne završava. Uvek postoji nešto novo što možemo da naučimo, uvek možemo da se nadograđujemo, prilagođavamo, menjamo.
Ako si u školi u kojoj možeš da probaš različite stvari, da se pronađeš kroz greške, projekte i neočekivane uspone, onda si već na pravom mestu.
Jer znati šta želiš je lepo, ali dati sebi vremena da saznaš, to je zrelo i hrabro.
